Kako izgleda duša strastvenog čitaoca: Od omiljenih pisaca i lektira do najvećih književnih razočaranja

Čitanje nije samo hobi; to je paralelni život, skrovište i neprestana potraga za smislom. Svako ko je ikada zaronio u svet ozbiljne književnosti zna da se ukus menja, da neke knjige sazrevaju sa nama, dok druge blede u sećanju kao nebitne. U razgovorima koji se vode među strastvenim ljubiteljima knjiga, uvek se iznova postavljaju ista pitanja, a odgovori otkrivaju mnogo više o nama samima nego o piscima. Tokom jedne takve zamislene diskusije, gde su se ređala pitanja o omiljenim domaćim dečijim piscima, teškim lektirama, i piscima koji su nas oblikovali, iskristalisale su se neke univerzalne istine o ljubavi prema pisanoj reči.

Kada neko pita ko je vas omiljeni pisac, retko se čuje jednostavan odgovor. Obično to bude lavina imena. U mnoštvu glasova koje smo čuli, neka imena odzvanjaju kao neprikosnoveni autoriteti. Dostojevski se izdvaja kao pisac koji se ne čita, već proživljava; njegovi psihološki portreti su toliko duboki da čitalac ima osećaj da ga neko posmatra iz senke. Pored njega, tu su Andrić, Crnjanski i Selimović, čija dela poput „Proklete avlije“ ili „Derviša i smrti“ predstavljaju stubove naše književne baštine. Mnogi su spremno izjavili da je Tolkin stvorio čitav univerzum u koji se beži, dok Kami, Hese i Orvel teraju na surovo preispitivanje stvarnosti. Od stranih pisaca, Šekspir je uvek i svuda bio odgovor koji se podrazumeva, dok se od naših sa posebnom toplinom izdvajaju Bora Stanković, Aleksa Šantić i Ivo Andrić.

Detinjstvo i pubertet su plodno tle za knjige koje ostavljaju ožiljke. Mnogi se sa jezom sećaju knjige „Mi deca sa kolodvora Zoo“. Ovo nije bila obična knjiga; bila je to potresna ispovest koja je otvarala oči i izazivala nesanicu. Jedan od komentara koji smo zapamtili glasi: „15 dana posle čitanja nisam spavala. Od onih slika na sredini knjige sam se prestravila i dan danas su mi u glavi i stresem se kad pomislim na njih.“ Pored ove, „Mali princ“ je knjiga koja je mnoge naučila da gledaju srcem, dok je „Ana Karenjina“ bila rani susret sa kompleksnošću ljudskih emocija. Zanimljivo je kako su pojedine knjige, poput Nušićeve autobiografije, uspevale da nasmeju i razgale dušu u tim burnim godinama. Jedan od sagovornika pominje i serijal „Grička vještica“ kao štivo koje se gutalo, ali i knjigu o ljubavi zrele žene i blago retardiranog mladića, gde se radnja činila toliko neshvatljivom da je čitalac mislio da pisac sve izmišlja i da je nemoguće. „Crna braća“ Lize Tecner i „Prozak nacija“ su takođe obeležili formativne godine, dok je Danteova „Božanstvena komedija“ pročitana rano, razumevana na potpuno drugačiji način, i upravo je ta knjiga najviše naterala jednog od sagovornika da mašta, piše i stvara.

Lektire u školi su tema koja izaziva burne reakcije. Postoji ona stara izreka da nema goreg neprijatelja knjizi od obavezne lektire. Većina priznaje da su u osnovnoj školi čitali ozbiljnije knjige od onih koje su bile na repertoaru. „U 7. razredu sam pročitala stotinak knjiga za svoju dušu i čini mi se nijednu lektiru“, glasi jedna iskrena ispovest. S druge strane, ima onih koji su bili oduševljeni kompletnim programom iz književnosti u srednjoj školi. „Ana Karenjina“ se tu javlja kao čudan fenomen - neki su je gutali, a druge nije impresionirala ni nakon tri čitanja. „Robinzon Kruso“ je često proglašavan za najdosadniju knjigu u istoriji lektira, dok su se „Lelejska gora“ i „Čekajući Godoa“ pokazale kao nepremostive prepreke. Sa druge strane, „Ljudi govore“ R. Petrovića, „Proces“ od Kafke, „Stranac“, „Zločin i kazna“, „Na Drini ćuprija“, „Koreni“, „Kad su cvetale tikve“ i „Derviš i smrt“ su lektire koje su se čitale u jednom dahu. „Rat i mir“ je za neke bio olakšanje u odnosu na druge kraće, ali teže knjige. Interesantno je da su pojedine škole radile i „Majstora i Margaritu“ i „Hazarski rečnik“, što su mnogi priželjkivali, želeći da diskutuju o tim slojevitim delima. Uvek se nađe i ona priča o profesoru koji je tražio nemoguće detalje - „i dan danas ne razumem zašto je bitno upamtiti da je glavna junakinja na 276. strani bila obučena u žutu haljinu“. U tom kontekstu, „Tihi Don“ je bio noćna mora, dok su „Nečista krv“ i „Seobe“ izazivale podeljena mišljenja.

Želja za čitanjem je nezasita, pa je spisak knjiga koje se planiraju pročitati često duži od onih koje su pročitane. U planovima se može naći svašta: od Alfreda Adlera i njegovog dela „O nervoznom karakteru“, preko Harukija Murakamija i njegove „Norveške šume“, do Dragoslava Mihailovića i „Golog otoka“. Tu su i Lovac na zmajeve, dela Kazua Išigura, kao i potreba za laganim štivom poput onoga od Trejsi Ševalije ili nečim iz oblasti pop psihologije. Neki su strpljivo čekali da izađe nastavak knjige o Ciceronu, dok su drugi bili u potrazi za delima Naguiba Mahfuza.

Razočaranje je sastavni deo čitalačkog iskustva. Među knjigama od kojih se dosta očekivalo, a koje su podbacile, često se pominju Justejn Gorder i njegov „Sofijin svet“. Komentari su nemilosrdni: „Uopšte mi se ne sviđa način kojim on piše, odustala sam posle 100-tak stranica, a 'Devojku sa pomorandžama' sam pročitala celu i moj utisak je - tresla se gora, rodio se miš.“ Drugi su razočarani Umbertom Ekom, odnosno „Iménom ruže“, dok su „Seobe“ i „Na Drini ćuprija“ za neke bile ravne mučenju. Bil Brajson i Selimovićeva „Tvrđava“ su se takođe našle na listi, kao i knjige koje su svi hvalili, a koje su ispale tipično sladunjave i predvidive. „Parmski kartuzijanski manastir“ nije ispunio očekivanja jednog čitaoca koji je od Stendala tražio da ga „pogodi u pleksus“, a dobio je sentimentalnost koju je smatrao lakim begom od iskrenosti.

Kako neko uopšte bira knjigu koju će čitati? Odgovori su raznoliki: po opisu radnje na poleđini, po preporuci prijatelja u čiji se ukus veruje, a ponekad i „zbog lepih korica“. Ima onih koji idu intuitivno, koji otvore nasumičnu stranicu i pročitaju red da bi osetili stil. Presudan je taj momenat kada pisac već ostavi pozitivan utisak, pa se automatski poseže za njegovim novim delom. Jedan od zanimljivijih odgovora glasi: „Kada uđem u knjižaru bez preporuke, knjigu biram po žanru i sadržaju na poleđini, nekad kupim knjigu i zbog pisca čije su knjige već ostavile pozitivan utisak.“

Trenutno čitanje je uvek tema koja povezuje. Knjige koje se nalaze na noćnim stočićima su „Braća Karamazovi“, „Autostoperski vodič kroz galaksiju“, „Starac i more“, „Moć podsvesti“, dela Dostojevskog poput „Zapisa iz mrtvog doma“, Sendmen Nila Gejmana, ali i Frojdova „Psihopatologija svakodnevnog života“. Neko je tek završio „Služavke“ i sprema se za Sartrovu „Mučninu“, dok drugi uživa u laganijem ritmu uz Anu Gavald i roman „Zajedno“, priču o četiri osobe pod istim krovom, koja opisuje teoriju domina naopačke - gde se ljudi oslanjaju jedni na druge, ali umesto da padnu, oni se podižu.

Citati su duša svakog čitalačkog dnevnika. Neki od onih koji su se urezali u pamćenje dolaze od Ive Andrića: „I po društvo i po pojedinca opasni mogu biti ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet“. Tu je i Balzakova misao o čoveku koji se hvali da nikad ne menja mišljenje, kao i Kunderina definicija samoće. Posebno je dirljiva misao Matije Bećkovića o iskustvu i iluzijama: „Iskustvo nam savetuje da se treba bojati... svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo“. A tu je i Jungova misao o tome kako „čovek psihički mora umeti pustiti da se dogodi“, jer je jednostavnost najteža od svega.

Najupčatljiviji književni likovi su oni koji nas opsedaju. Raskoljnikov je čest odgovor, ali i Hari Poter, Dambldor i Snejp. Oblomov, lik koji ne ustaje iz kreveta i nema volje za životom, izdvojen je kao zastrašujući „wake up call“. Tu su i Ana Karenjina, Aksinja iz Tihog Dona, Merso iz Stranca, Hamlet i Odisej. Fermina Daza iz „Ljubavi u doba kolere“ je posebno hvaljena zbog hrabrosti da se u starosti ponovo prepusti ljubavi. Ne smemo zaboraviti ni Dostojevskog i njegove likove, kneza Miškina i Ivana Karamazova, kao ni Aurelijana Beondiju iz čuvenog Markesovog romana.

Odgovor na pitanje koja je knjiga prva pročitana budi najnežnija sećanja. Neki su sa četiri godine čitali komplete bajki, Andersenove bajke su bile prve za mnoge, kao i „Devojčica sa šibicama“. „Hajdi“ i „Orlovi rano lete“ su prve prave knjige pročitane u devetoj godini. Drugi su krenuli mnogo ambicioznije, sa Tolstojevim „Detinjstvo, dečaštvo, mladost“ u šestoj ili sedmoj godini, što je izazivalo nevericu okoline. „Bela Griva“, „Karolina na skijanju“, Ježeva kućica, Crni lepotan, Pedaljped i Ivica Budalica - sve su to knjige koje su otvorile vrata magičnom svetu. Jedno posebno sećanje opisuje kako je majka, kao učiteljica, lako naučila dete da čita, i kako je prva knjiga postala opsesija: „kad bi svi zaspali, uzimao bih baterijsku lampu i ispod ćebenceta nastavljao čitanje“.

Omiljena knjiga Agate Kristi je često „Deset malih crnaca“. Tu su i „Smrt na Nilu“ i „Tajna sedam satova“. Eril Poaro i njegove male sive ćelije su neprevaziđeni. Što se tiče trilera, Harlan Koben i Patriša Kornvel su majstori, a „Iskonski strah“ Vilijema Dila je ostavio neverovatan utisak. „Šater Ajland“ Denisa Lehana je ubedljivi favorit, dok su Daglas Preston i Linkoln Čajld sa „Kabinetom čudesa“ na visokom mestu. Od skandinavskih pisaca, Erlend Lu se izdvaja, a njegov „Dopler“ je jedna od najboljih knjiga ikad pročitanih za mnoge. Knut Hamsun je takođe na listi želja.

Kada govorimo o omiljenom domaćem dečijem piscu, Branko Ćopić je bez konkurencije. „Orlovi rano lete“ se i dalje čitaju kao da je prvi put. Gradimir Stojković i njegov „Hajduk“ dele drugo mesto, a tu su i Ršumović i Duško Radović.

Poseta Sajmu knjiga je za mnoge tradicija. Iako neki ne podnose gužvu, magija kupovine knjiga na gomili je neodoljiva. „Sa svakog sajma donesem po jednog praseta“, glasi jedna duhovita opaska. Drugi idu sa unapred pripremljenim spiskom koji se na licu mesta nemilosrdno proširuje.

Omiljena Koeljova knjiga je, za one koji ga čitaju, uglavnom „Alhemičar“ ili „Veronika je odlučila da umre“. Ima i onih koji su probali, ali su odustali, smatrajući da je najbolje pročitan iza sebe ostavio u ranijim delima.

Kada se povede razgovor o Umbertu Eku, mišljenja su podeljena. „Ime ruže“ je apsolutni favorit, dok je „Fukoovo klatno“ izazvalo muku i divljenje. Neki priznaju da im Ekov stil nije legao, da su se osećali kao „uporni varvarin koji pljačka bogate i reljefne gradove, ali mu je duže zadržavanje u njima nelagodno“. „Tajanstveni plamen kraljice Loane“ se pominje kao knjiga koja je smorila, dok su „Istorija lepote“ i „Istorija ružnoće“ vizuelno i sadržajno impresivne.

Knjige koje važe za remek-dela, a koje se čitaocima nisu dopale, su šarolike. „Ana Karenjina“ se opet pojavljuje kao najčešći odgovor zbog svoje preobimnosti. Kafkin „Proces“ je mnogima bio ubitačno dosadan, a „Čekajući Godoa“ potpuno nerazumljiv. „Igra staklenih perli“ i „Hazarski rečnik“ su opisani kao „užas“. „Sto godina samoće“ nije uspela da se pročita do kraja, kao ni „Seobe“. „Nečista krv“ i „Tihi Don“ su za neke bili ravni mučenju u školskim danima, dok su „Ilijada“ i „Antigona“ ostavile ravnodušnim.

Na pitanje da li ste se ikada figurativno zaljubili u nekog lika iz romana, odgovori su strastveni. Tu su Luk Brendon iz Kupoholičarke, kapetan Koreli iz Mandoline kapetana Korelija, gospodin Darsi iz Gordosti i predrasude, Hitklif iz Orkanskih visova, Raskoljnikov, pa čak i junaci Harolda Robinsa. Posebno se pamte junaci Mir Jam, poput Nenada Aleksića i drugih muškarčina koje je opisivala, a čije su ekranizacije izazvale prava razočaranja.

Mnogi su razmišljali da napišu roman. Ideje su postojale, nekoliko poglavlja je čak i napisano, ali je život odveo na drugu stranu. Neki su odustali jer su shvatili da „kad god čitam dobru knjigu pomislim da neko ipak lepše smišlja te rečenice od mene“. Drugi su ostavili nezavršene rukopise u fioci, sa setom se prisećajući tinejdžerskih dana kada su pokušavali da pretoče sopstvene emocije u priču.

Omiljeni domaći pjesnik je često Aleksa Šantić, čiji se život i patnja mogu opipati u stihovima. Mika Antić je genije čija poezija nikad ne dosadi, Desanka Maksimović svojom nežnošću osvaja, dok su Branko Miljković i Jovan Dučić savršenstvo u poeziji. Vasko Popa je „dao dušu maslačku, kestenu, pikavcu“, a Đura Jakšić i Zmaj su nezaobilazni. Dučićevi stihovi o „očima mlade žene“ se i dalje prepričavaju kao vrhunac ljubavne lirike.

Za najboljeg pisca svih vremena izbor je uvek sužen na one koji su zadrli u srž ljudske duše. Dostojevski je apsolutni pobednik, a pored njega se ređaju Tolstoj, Tolkin, Bulgarov, Danilo Kiš, Andrić i Markez. Šekspir je neprikosnoven, Edgar Alan Po i Kafka su tu zbog svoje jedinstvene atmosfere.

Kada se citiraju pisci, Oskar Vajld je neprevaziđen, ali i Ivo Andrić sa svojom mudrošću. Paulo Koeljo se često citira u trenucima potrage za smislom, a vladika Nikolaj Velimirović je izvor duhovnih misli.

Knjige Harolda Robinsa bude nostalgična sećanja. „Njega treba pročitati do petnaeste godine, posle bude božnjakav“, glasi jedan iskren komentar. Ipak, njegovi antiheroji i svet luksuza i strasti imaju posebnu draž za određeni uzrast.

Književni alter ego je mesto gde se čitalac stapa sa delom. Neki biraju Danila Kiša kao duhovno najbližeg pisca, drugi Andrića ili Ahmeda Nurudina iz „Derviša i smrti“.

Najlepša ljubavna priča je uvek subjektivan izbor. Orkanski visovi sa svojom divljom, destruktivnom strašću, Džejn Ejr sa blagošću koja pobeđuje oholost, Gordost i predrasude sa svojom duhovitošću, i Prohujalo sa vihorom su romani koji su obeležili shvatanje ljubavi kod mnogih. Tu je i moderna priča o Babi i Stepu iz filma „Tri metra iznad neba“.

Omiljeni književni žanr je epska fantastika, ali sjajno kotiraju i istorijska fikcija, psihološki trileri, i „čik lit“ kada se traži razonoda. Istorijski romani, poput onih o porodici Gandi ili filipa Gregori, omiljeni su jer „čitajući njih zapamtim više činjenica nego iz bilo kojeg istorijskog udžbenika“.

Od srpske književnosti, van lektire, ističu se dela Slobodana Selenića, Borislava Pekića i Milorada Pavića. Momo Kapor se podrazumeva, a postoji i stav da se „neće pričati sa ljudima koji ga ne vole“. Tu je i Dragoslav Mihailović sa „Petrijinim vencem“, kao i Goran Petrović i njegova „Sitničarnica kod srećne ruke“. Miloš Crnjanski je izuzetan, mada su mnogi priznali da im „Seobe“ nisu legle, ali da je poezija genijalna.

Pitanje o piscu srpske književnosti koga nikako ne volite pokazalo je da je Crnjanski čest odgovor, ne zbog osporavanja kvaliteta, već zbog osećaja težine. Jedan komentar to savršeno objašnjava: „Pauze u rečenici... kad prestanem sa čitanjem imam utisak kao da sam se uplela u neku paučinu reči... te te toliko uvuče u atmosferu da se saživiš sa likovima... on je genijalan, ali je meni pretežak, previše ljudski nesrećan.“ Dobrica Ćosić i njegovi „Koreni“ su takođe pomenuti kao knjiga koja nije prijala, kao i Pavić, za koga neki kažu da zvuči „kao loš pokušaj posle Kortasara“.

Od pravaca, realizam dominira. Ogoljena stvarnost, višeslojni junaci i promene kroz delo su ono što najviše privlači. Ipak, romantizam ima svoje poklonike, posebno u srpskoj i ruskoj varijanti, dok avangarda ostaje izazov za one koji vole da istražuju granice.

Sa književnim likovima se ljudi poistovećuju na neverovatne načine. Koštana Bore Stankovića je za jednu sagovornicu bila ogledalo, kao i Marija Bolkonska iz Rata i mira, devojka sa „krupnim, dubokim očima koje zrače i koje su krasile njeno ne lepo lice“. Drugi su se pronašli u Ema iz istoimenog romana Džejn Ostin, u Tatjani iz Onjegina, pa čak i u Henriju Činaskom, Bukovskijevom alter egu.

Naslov dela može da zavara, ali je često prva stvar koja privuče pažnju. Retko ko će priznati da čita knjigu sa naslovom koji zvuči kao „Zašto muškarci vole kučke“. S druge strane, filozofski naslovi poput „Nepodnošljiva lakoća postojanja“ obećavaju dubinu. Ipak, presudan je sadržaj, a naslov je samo prvi znak.

Čitanje psihološko-motivacionih knjiga poput „Tajne“ je stvar ukusa. Mnogi su skeptični, smatrajući da „vrte jedno te isto“. Tu su i dela Robina Šarme i Viktora Frankla, koja se izdvajaju svojom autentičnošću.

Na kraju, uvek se vraćamo na pitanje posedovanja. Da li je lepše pročitati knjigu i vratiti je u biblioteku, ili je posedovati? Za većinu strastvenih čitalaca, posedovanje knjige je posebna strast. „Volim da sam okružena tim malim čarobnim svetovima zarobljenim između korica, da ih milujem pogledom i da mi uzvraćaju“. Pravi ljubitelji ne vole da knjigama prave „magareće uši“ i sa strahopoštovanjem čuvaju svoje primerke. Ipak, biblioteka ima svoju neprocenjivu draž - čar traženja i odabiranja knjiga se ne može meriti sa bilo čim drugim.

Čitanje je put bez kraja. Svaka nova knjiga je novi svet, a svaki dijalog o knjigama je prilika da se setimo ko smo bili, ko smo sada i kuda idemo.