Višejezičnost i učenje jezika: Od strasti do stvarnog znanja

Učim tako neke fraze s vremena na vreme. Ova rečenica, izgovorena gotovo usputno, predstavlja srž većine naših avantura sa stranim jezicima. Počinjemo površno, gotovo neobavezno, listajući aplikacije ili ponavljajući reči sa kutije žitarica. Engleski, francuski, holandski - ređaju se nazivi jezika kao trofeji, ali retko ko zastane da se zapita šta zaista znači znati jedan jezik. U svetu gde svi tvrde da govore bar tri jezika tečno, retko ko priznaje ono suštinsko: jezik je živa materija, džungla u kojoj se i najhrabriji gube, a karte te džungle se neprestano precrtavaju.

Postoji jedna čudna, gotovo arhetipska podela među ljudima koji uče jezike. Sa jedne strane su filolozi, čuvari gramatičkog reda, oni koji drhte nad svakim zarezom i padežom. Sa druge strane su ulice, buka, serije, muzika - svet u kome se jezik lomi, savija i prilagođava brzini života. Nikada nisam volela jezike na onaj akademski, krut način, ali sam oduvek osećala neki čudan jaz, nemogućnost da nađem zajednički jezik sa ljudima koji su sa filološkog. Kao da pričamo o dve potpuno različite discipline. Njihov svet su pravila, deklaracije i konjugacije. Moj svet je bio haos, osećaj, melodija. I upravo u tom haosu, u toj neurednoj, tinejdžerskoj opsesiji serijama i pesmama, krije se najmoćniji motor za učenje - strast.

Zabluda telenovele: Kada mislimo da znamo španski

Koliko puta smo čuli izjavu: „Španski razumem, gledala sam serije“? To je možda i najveća zamka u svetu poliglota. Gledanje latinoameričkih sapunica sa prevodom stvara iluziju znanja. Razumemo kontekst, emocije, čak i osnovne fraze. Ali kada se nađemo u prilici da govorimo, shvatimo surovu istinu: „Španski iz serija nije pravi španski. To je poseban jezik koji ima primese mnogih latino jezika i konteksta.“

Kako je to jednom prilikom objasnila jedna osoba sa iskustvom u učenju, ogromna je razlika između razumeti radnju serije i znati neki jezik. „Znati neki jezik je mnogo više od razumeti seriju bez prevoda. Nisi ni svestan koliko grešaka praviš dok ne počneš da učiš jezik.“ To je ona famozna faza kada posle tri meseca kursa svi shvate da nemaju pojma i uozbilje se. Postoji gomila onih koji misle da znaju španski jer znaju da kažu te quiero, ali pravo znanje nastaje tek kada shvatiš da ne možeš da sklopiš složenu rečenicu bez poznavanja konjugacije. „Ne može se španski znati bez konjugacije. To je osnova svega, baš kao i u latinskom jeziku.“

Zanimljiva je i rasprava o dijalektima. Za mnoge je španski samo jedan, ali realnost je drugačija. Postoji razlika između španskog u Španiji i, recimo, u Kolumbiji. Recimo, drugo lice množine habláis u odnosu na hablan. Postoje čak i oni koji tvrde da je katalonski poseban jezik, a ne dijalekt. „Katalonski nije nikakav dijalekat, to je poseban jezik.“ Ove nijanse su ključne jer otkrivaju koliko je pojam „znanja“ jezika fluidan. Kada učimo jezik, mi ne učimo samo reči, već i kulturu, istoriju i politiku jednog područja. Argentinsko „žo“ umesto „jo“ nije greška, to je identitet.

Gramatička pravila protiv uličnog slenga: Večiti rat

Centralna debata u svetu učenja jezika vrti se oko pitanja: Da li je bitnije znati gramatiku ili moći da se sporazumeš? Odgovor nije jednostavan. Postoji ona čuvena priča o osobama koje savršeno vladaju gramatikom mađarskog (koji slovi za jedan od najtežih jezika), ali ne mogu da naruče kafu jer im fali fond reči. Sa druge strane, imamo ljude koji su „nabildovali“ vokabular gledajući filmove i slušajući muziku, i koji pričaju tečno, ali sa gramatičkim greškama koje bi svakog filologa naterale na plač.

„Bitan je osećaj. Ako pričaš tarzanski, jezik zvuči grubo. Nemački nije grub jezik, grub je ako ne umeš da ga govoriš.“ Ova izjava savršeno ilustruje problem percepcije. Nemački se često smatra tvrdim i neprijatnim, ali oni koji su se zaljubili u njega, koji su osetili njegovu logiku i seksi gramatiku (da, dobro ste pročitali), brane ga kao najmelodičniji jezik. Upravo je to slučaj sa svim jezicima; lepota je u uhu slušaoca, odnosno u nivou znanja. Holandski se, recimo, često opisuje kao još grublji, kao da se „priča kroz grlo“, ali i on ima svoje poklonike koji ga smatraju mešavinom nemačkog i engleskog.

Postavlja se pitanje šta je svrha jezika. „Bitna funkcija jezika je da se sporazumemo, a ne toliko da li je gramatički ispravno.“ Naravno, za posao, za pisanje CV-a, za akademski rad, gramatika je conditio sine qua non. Ali u svakodnevnom životu, u kafani, na ulici, sleng i fleksibilnost vrede više od školske gramatike. Setimo se samo ljudi koji su otišli u Mađarsku da polažu za državljanstvo. „Padaju oni koji pričaju jezik kako tako, bez obzira na pravila, a ne oni koji se strogo drže istih i kojima se uplaše da li je to pravilno ili ne.“ Jezik je alat za komunikaciju, a ne muzejski eksponat.

Maternji jezik i magija „poliglota“

Fascinantno je kako ljudi često zaboravljaju da ni svoj maternji jezik ne znaju savršeno. „Mnogi ni srpsku gramatiku ne znaju u potpunosti. Da li to znači da ne znaju svoj jezik da pričaju i razumeju?“ Ovaj argument ruši mit o perfekciji. Srpski jezik je prepun zamki, arhaičnih oblika poput aorista i imperfekta, dijalekata (južnjački, vranjanski) koji su gotovo nerazumljivi onima koji nisu odrasli uz njih. Kada neko kaže da „govori engleski kao maternji“, to je često pretenciozno. Maternji jezik je instinkt, to je način razmišljanja koji se formira u najranijem detinjstvu. Postići taj nivo u stranom jeziku je izuzetno retko i obično podrazumeva godine života u toj sredini.

Zatim dolazimo do fenomena poliglota. „Znam engleski, španski, tečno. Ukrajinski i ruski imam osnovno znanje, a trenutno učim holandski. I luda sam za njim. Želim i ruski da usavršim.“ Koliko je jezika realno znati? Postoji ona doza skepse prema ljudima koji tvrde da znaju sedam ili osam jezika. Često se radi o različitim nivoima znanja. „Postoje nivoi poznavanja jezika. Sigurno nije isti A1 i A2 nivo sa B1 i B2 ili C1 i C2.“ Neko ko zna da naruči pivo na pet jezika nije poliglota u pravom smislu te reči. Pravi poliglotizam zahteva konstantno održavanje, „jer se jezik zaboravlja ukoliko se ne koristi“.

Neverovatna je priča o ljudima koji su odrasli u višejezičnim porodicama. Na primer, dete oca pravnika i diplomate i majke Izraelke, rođeno u hispanskoj zemlji, koje je išlo u američku školu, a kasnije učilo ruski i italijanski. To su životne okolnosti koje stvaraju istinske govornike. Ali i tu postoji opasnost: „italijanski sam mešala sa španskim“. Što više jezika znamo, veća je mogućnost interferencije - mešanja reči i gramatičkih struktura. To je onaj momenat kada hoćete da kažete nešto na engleskom, a iz usta vam izleti francuska reč.

Ljubav prema netipičnom: Mađarski, finski i izazov aglutinacije

Postoje jezici koji privlače baš zato što su čudni, drugačiji, atipični. Za mnoge je to mađarski. „Mađarski, moj najomiljeniji jezik. Ima prosto seksi gramatiku. Kakvo je ovo ludilo od jezika!“ Ova opsesija često počne iz praktičnih razloga (poput državljanstva), a završi se ljubavlju prema celoj ugro-finskoj grupi jezika. „Celu gramatiku mađarskog pročitao sam u toku samo jednog dana.“ Naravno, čitati gramatiku i govoriti jezik nije isto. Mađarski vokabular je „toliko atipičan da reči jako teško ulaze u glavu“, ali gramatika, iako deluje zastrašujuće, ima svoju logiku. Nema rodove, ima malo vremena, ali zato ima gomilu sufiksa i prefiksa - to su aglutinativni jezici, gde se reči lepe jedna na drugu kao lego kockice.

Tu su i priče o tome kako vas stranci doživljavaju kada progovorite njihov jezik. „Kada vide da im pričaš na mađarskom, odmah okrenu ploču. Odjednom postaju jako ljubazni i ubijaju se da ti sve objasne i upute.“ To je magija truda. Čak i ako ne izgovarate savršeno dugo „o“ i „u“, koje samo mama Mađarica može da vas nauči, sam pokušaj otvara vrata. Za razliku od toga, „naši ljudi obično razumeju šta se priča, ali kada sami treba da pričaju, to je sve tuc-muc“. Strah od greške je najveći neprijatelj učenja jezika. Dok se mi opterećujemo da li je pravilno, stranci cene hrabrost.

Zanimljivo je i kako se latinski, iako mrtav jezik, provlači kroz naše živote. Medicinski latinski, recimo. Ispada da je 70-80% reči u medicinskom engleskom isto kao u latinskom, ali Englezi i Amerikanci u svojoj dokumentaciji sve više koriste narodne izraze. „Ne poštuju kodeks da sve pišu na latinskom, oni furaju engleske izraze.“ To je dokaz da jezik, čak i u nauci, teži ka jednostavnosti i jasnoći.

Tehnike učenja: Od duolinga do uranjanja u kulturu

Načini učenja jezika su se drastično promenili. „Na istom principu učimo maternji jezik u detinjstvu. Gledajući crtaće, povezujući reči sa predmetima.“ Ta immersion metoda, gde se jezik upija kroz kontekst bez mnogo gramatike, suprotstavljena je tradicionalnoj metodi „prvo gramatika, pa sve ostalo“. Berlitz škola i njeni sledbenici zagovaraju dijalog od prvog dana. Ali šta je sa tehnologijom? Aplikacije poput Duolinga su neverovatno zarazne; jedna osoba je podelila iskustvo: „Skoro sam počela holandski preko duolinga da učim, i baš mi lepo ide. On mi dođe kao neki miks engleskog i nemačkog.“

Ipak, tehnologija ima svoje granice. Postoji gomila programa, od Rosetta Stone do Fluenza, i raznih sajtova. Ali stara škola i dalje pobeđuje. „Meni je ta metoda dosta pomogla u obnavljanju jezika: gledanje filmova sa engleskim prevodom. Kad ne znam šta nešto znači, zaustavim i bacim pogled na naš prevod. Vremenom ti prevod više neće ni biti potreban.“ Ima nečeg magičnog u povezivanju slike, zvuka i teksta. Kada gledate seriju, vi ne učite samo reči, već i intonaciju, gestikulaciju, kulturne reference. „Nesvesno sam naučila španski gledajući serije sa prevodom.“ Ali ključna reč je „nesvesno“ - to je osnova, ali ne i kraj. Za više nivoe potreban je rad, „udžbenici, gramatika, konjugacije, i to sve onako na osećaj“.

Raznolikost motiva: Posao, ljubav ili kabala?

Zašto učimo jezike? Motivi su raznoliki koliko i ljudi na zemlji. Nekome treba za posao, poput onih koji se prijavljuju u Emirate, gde se „jezik smatra da znaš samo ako znaš tečno da ga čitaš i pišeš“. Neko uči zbog ljubavi: „učila sam ruski kad sam se zaljubila“. Neko zbog duhovnosti: „želja mi je da naučim hebrejski, jer je to sveti jezik, zbog hobističkog izučavanja kabale“. Postoje i oni koji su primorani okolnostima: „živela sam dugo u Kanadi gde se govori i engleski i francuski“.

Tu su i jezici koji se uče iz čistog prkosa, jer su „ružni“. Nemački često bude na meti. „Ja obožavam nemački i branim ga na svakom koraku!“ kaže jedan njegov ljubitelj, dok drugi tvrde da im je „nemački tako ružan i težak da uopšte nisam imala strpljenja za njega“. Francuski je takođe polarizujući - ili ga obožavate zbog njegove mekoće i romantike, ili ga „ne podnosite“. Jedan od komentara savršeno opisuje tu estetsku stranu: „Kad bi mi buduća voljena osoba posvetila i izrecitovala ili otpevala ljubavnu pesmu na francuskom, ja bih se otopila.“

Latinski, iako mrtav, i dalje živi kroz struke. Italijanski je „najmelodičniji i najlepši“, mada mnogi koji ga uče brkaju ga sa španskim jer su „svi romanski jezici ljudima s naših prostora vrlo laki za učenje, za razliku od gramatike germanskih jezika sa slaganjima vremena i rigidnim redom reči“. A tek turski - „gledam turske serije da naučim turski. I dobro ga ja kapiram, sad prisluškujem Turke po ulici!“ To je ta opsesija koja prevazilazi etničke i političke barijere.

Istina o stepenima znanja i samozavaravanju

Da li je „natucanje“ znanje? To je suštinsko pitanje. „Ja umem da se sporazumem na tom jeziku, ali neću tvrditi da ga znam i govorim.“ To je iskren stav koji bi mnogi trebalo da usvoje. „Većina ljudi uopšte smatra da zna jezik ako zna da naruči piće. Ali kada im date neki tekst iz struke, odmah se vidi koliko je sati.“ Postoji gomila primera ljudi koji se hvale, pa se obrukaju. „Jedan tip se dobrano nahvalio da govori engleski kao maternji. Nisam izdržala, počela sam da pričam sa njim... izblamirao se svetski, nije znao da je meni to skoro pa maternji i da razmišljam i sanjam na engleskom.“

„Uvek može još da se uči. A ovo zna samo neko ko odlično poznaje šta sve postoji.“ Kada dostignete određeni nivo, postajete svesni sopstvenog neznanja. To je Dunning-Krugerov efekat na delu. Što više znaš, sve si svesniji koliko ne znaš. „Ja i dalje svaki dan nešto čitam, proveravam svoje znanje i nikada nisam sto posto zadovoljna znanjem.“ Postoje i specifične oblasti koje su minsko polje, poput pravnog ili medicinskog engleskog. „Pravnički i medicinski je užas. Zamoljena sam da prevedem neki hirurški nož, sa skicama i objašnjenjima delova. Odbila sam jer to ne znam.“

Čak i sertifikati poput TOEFL-a ili IELTS-a nisu potpuni pokazatelji. „Znam osobu koja ima visok skor, ali slabo govori. Tako da po meni i to nije neki validni pokazatelj.“ Pravi test je dijalog uživo sa izvornim govornikom, u stresnoj ili opuštenoj situaciji. Kada vas razumeju i kada vi razumete njih, bez obzira na to da li ste upotrebili pravi padež, ostvarili ste suštinsku funkciju jezika - sporazumevanje.

Kako (pre)živeti sa više jezika u glavi

Održavanje više jezika je rudarski posao. „Koliko vredi tvoj mađarski C1 ako nemaš s kim da pričaš godinu dana?“ Jezik hrđa. „Dosta reči znam, ali ne umem da ih povežem u rečenicu. Tako da taj jezik nemam pojma, i jako mi je žao zbog toga.“ Zaboravljanje je prirodan proces. Frustrirajuće je uložiti godine u učenje, pa posle deset godina nekorišćenja shvatiti da ste se vratili na početak. „Žao mi je vremena i godina koje sam potrošila, kada vidim gde sam posle toliko truda i učenja.“

Ali tu je i lepota. Sposobnost da razumete više kultura, da čitate knjige u originalu, da gledate filmove bez titlova. „Znam savršeno engleski, ali ne podnosim taj stav da je američki engleski oskrnavljen. To su samo varijante.“ Svet jezika je ogroman i šarolik. Postoji i onaj neprikosnoveni osećaj posebnosti kada nešto razumete što drugi ne razumeju. „Kada sam ljuta na ukućane, govorim na španskom po ceo dan da me niko ne razume.“

Na kraju, šta je savet za one koji uče? „Ne budite prestrogi prema sebi. Traženje dlake u jajetu usporava učenje jezika.“ Treba naći balans. Ponekad je bolje olabaviti sa pravilima i ne biti opsednut njima, jer ona prave blokadu u funkcionalnom pričanju. „Funkcionalno pričanje je da se služimo jezikom i da nas taj drugi stranac razume. Meni je to dovoljno. A isto tako mi je bitno da ne potrošim 10 godina da bih savladao isti do nivoa da mogu da čitam i filozofske knjige.“ Jer, na kraju krajeva, kako reče jedna mudra izreka koja se provlači kroz ovu priču: Koliko znaš jezika, toliko vrediš - toliko si bogat. A bogatstvo ne leži u savršenstvu, već u želji i volji da razumemo svet oko sebe, reč po reč.